Шта је за мене Задруга, питате ме. Па, задруга је за мене исто што и црква за добар део ”верника”: Долазим у њу обично ујутру, да се за нешто помолим, када ми нешто треба...
Е, мој господине, који је оно филозоф рекао за цркву, ”да је нема требало би је измислити”. Тако се и ја односим према овом свом храму рада.
Дипломирао сам на Филозофском факултету ”после дуге и тешке муке” по принципу ”школовање уз рад” и богами испробао максимум да ли је понављање мајка науке.
Из унутрашњости сам. Мој први сусрет с Београдом био је управо са Новим Београдом, ”Студењаком” наравно. Па касније натраг преко Саве у стари, велики, највећи Београд. Али за тај велики Београд требале су и велике паре. А моја стипендија мала. Ни за три поштене туре, што би рекао мој цимер. Истини за вољу, те три туре биле су довољне за целомесечну мензу, али тако се то каже. И тако ја, мало по мало, почех да проверавам да ли је стварно рад створио човека.
Дуго сам члан Омладинске задруге ”Београд”. Прво студентске, касније омладинске ”Београд”. Био сам чак и у радном односу неколико месеци, замењивао трудницу до повратка с боловања. Радио сам све и свашта: од оних рудника угља оличених у београдским котларницама до финих, неки пут чак и господских послова.
И тако радећи у једном хотелу, пре два-три лета, на првокласним италијанским плочицама, стадох на камен, велики луд камен...
Она - моја колегиница. Исте профеесије. ”Задругарске” - мислим. И све то би крунисано нашом круном, нашом ћерком Круном.
Ви опет о задрузи. Па рекох вам на почетку: да је нема требало би је измислити. Потребнија је она него половина ”важних” институција, које никоме не требају, али нико не поставља питање смисла њиховог постојања. Па свуда их у свету има, звале се оне Омладинске задруге или некако другачије.